У историју српске социологије свакако би требало уврстити и Тодора Љ. Павловића (1876-1915), који се може сматрати за првог социолога војске у Србији.

* * *

Социологија војске (Military sociology) за свој предмет истраживања има војску као друштвену институција (или организацију), затим војску као професију, војне трупе као социјалне групе, рат као друштвену појаву, однос војске и других друштвених институција (попут владе) и организација (попут верских група), итд.
Данас се публикује много књига из ове области (рецимо: Јежи Вјатр, Социологија војске, превео с пољског Никола Зуровац, Београд: Војноиздавачки и новински центар, 1987; Винко Пандуревић, Социологија војске, Српско Сарајево: Универзитет, 1999; Giuseppe Caforio, ed., Handbook of the Sociology of the Military, Kluwer Academic/Plenum Publishers, 2006; Siniša Malešević, The Sociology of War and Violence, Cambridge: Cambridge University Press, 2010; Chris Paparone, The Sociology of Military Science, NY: Bloomsbury, 2013, итд), а постоји и научни часопис чија је област у непосредној вези са Социологијом војске: Armed Forces & Society.

* * *

Тодор Љ. Павловић (Јагодина 1876–?(северна Албанија) 1915) је дипломирао 1909. на социолошко-педагошком одсеку Високе школе друштвених наука у Паризу (École des Hautes Études Sociales) са темом Друштвени развитак и војска: еволуција војне дисциплине)), а докторирао је темом из војне социологије (Демократски идеал и војна дисциплина – L’Idéal démocratique et la discipline militaire) на Сорбони (1911). Дисертација је одмах штампана у Паризу, постала део обавезне литературе у француским војним школама и уврштена у библиотеке многих земаља (Универзитета у Мичигену и великог броја унивезитета у САД).
О овој дисертацији Тодора Љ. Павловића објављена је и белешка у Српском књижевном гласнику (1911, књ. 26, св. 8, стр. 646–647). Белешку је написао Јован Скерлић, који је истакао да је Павловић „сасвим у модерним и напредним идејама, и са знатним социолошким знањем“, те да у дисертацији „развија мисао да се модерно схватање војне дисциплине оснива на идеји друштвене солидарности“.
Павловић је први грађанин Србије који је добио легију части из области друштвених наука (почетком 1914). Још као поручник објавио је књигу О војној дисциплини, превео први рад о Клаузевицу, студију В. Б. Дерекагеа Рат и војска (1903), а његов дипломски рад, Друштвени развитак и војска штампан је као посебна књига (1910). Од педесетак чланака, са социолошког гледишта, важни су прилози о професијама официр и подофицир, о војном школству, о друштвеним односима у војсци, слободи писања официра у штампи и др. Павлопвић је и аутор прве наше књиге из војне психологије (Из психологије борбе, Београд, 1914).
Павловић је био трупни официр и истицао се организационим способностима, ауторитетом и личном храброшћу. Један је од хероја Кумановске битке (1912), одлучујуће је допринео освајању Једрена (1912), ноћним нападом на бугарски 55. пешадијски пук онемогућио је непријатељски противудар на крају Брегалничке битке (1913), рањен је као командант 2. прекобројног пука у бици на Мачковом камену (1914), још неизлечен, по својој молби, вратио се у борбу као командант 3. пешадијског пука и још једном се истакао у Колубарској бици (1914), са својим пуком је пружио снажан отпор бугарској војсци код Лесковца и тиме омогућио Качанички маневар (1915). Приликом повлачења преко Албаније (1915) био је у заштитници пука и том приликом је и погинуо, а да његови саборци нису успели да га сахране.
Тодор Љ. Павловић је, за храборст и војничке заслуге, одликован са три Карађорђеве звезде (III реда са мачевима, посмртно 1920), Златном медаљом за храброст, Орденом белог орла III реда са мачевима и са још неколико других одликовања. Једна улица у Београду је названа по Павловићу, али је 1948. тој улици поново дат назив Есад–Пашина.
Овде можете преузети (ПДФ, 37МБ) Павловићеву студију Друштвени развитак и војска објављену у два наставка, у часопису Ратник: војно-научни часопис (излазио 1879-1941; књ. 68/1919, св. 1, стр. 25-54 и св. 2, стр. 197-222).

Велимир Иветић