| Српско социолошко друштво 1961-1974. II део |
|
На скупштини Српског социолошког друштва, 9. јануара 1971, изабрана је нова управа, на челу са Драгољубом Мићуновићем. Исте године уприличено је Саветовање социолога запослених у привреди. Српско социолошко друштво је формирало Социолошку трибину, којом је руководио Небојша Попов. На њој су организовани разговори о књигама: Мирослав Печујлић, Хоризонти револуције; Милан Мирић, Резервати; Руди Супек, Хуманистичка интелигенција; Љубомир Тадић, Традиција и револуција; Иван Кувачић, Сукоби. Такође је на Социолошкој трибини, 1971, разговарано о пројектима искуствених истраживања који би били понуђени Фонду науке за финансирање, а поводом амандмана на Устав СФРЈ уприличена је расправа Радничка класа и држава.
Конференција у Риму (1969), Била је активна и Секција наставника социологије у средњим школама, на чијем челу се налазила Љубица Адамовић. Секција је још 1969. покренула иницијативу да се напише уџбеник из социологије за средње школе, што је група професора са Филозофског факултета у Београду и урадила (Социологија: приручник за више и средње школе, Београд: Рад, 1971, 455 стр). На Социолошкој трибини, којој су, уз ауторе, присуствовали и професори гимназија, као и ученици једне од школа у којој се овај уџбеник користио, разговарало се о унапређењу уџбеника: „Актив наставника социологије у гимназијама чешће се окупљао у организацији Просветнопедагошког завода. Вођени су разговори о стручним проблемима везаним за наставу Основа науке о друштву са друштвеним уређењем СФРЈ, о примењеним тестовима знања, о новом програму овог наставног предмета, о стручним профилима којима се поверава извођење ове наставне области. Састанци су били добро посећени пошто су професори веома заинтеровани и за садржај и за начин презентирања грађе“ (Г. Каћански, „Годишња скупштина Социолошког друштва СР Србије“, Социолошки преглед, 1/1973, стр. 175-178; стр. 177). Два стручна састанка, исте године, посвећена су расправи о променама у друштву и о програму социолошких истраживања у Србији за наредни период (исто). Опширни изводи из прве расправе Друштвени сукоби и промене у структури савременог југословенског друштва објављени су у Социолошком прегледу 2/1971 (стр. 177-219). Скуп је отворила Загорка Голубовић, уводну реч је дао Љубомир Тадић, а у расправи су учествовали Мирослав Радовановић, Божидар Јакшић, Небојша Попов, Милан Николић, Душан Ничић, Силвано Болчић, Драгољуб Мићуновић, Неца Јованов, Светозар Стојановић, Митар Поповић и Владан Пантић.
Драгољуб Мићуновић, Од 18. до 20. јануара 1972. Српско социолошко друштво је одржало конференцију на тему: Сто година Париске Комуне и развитак социјалистичке мисли у Србији до 1914. године. Реферате су поднели: Добрица Ћосић, Љубомир Тадић, Милосав Јанићијевић, Драгољуб Мићуновић, Миладин Животић, Ружица Гузина, Витомир Вулетић и Никола Илијић, а у дискусији су учествовали још и: Живан Танић, Данко Грлић и Андрија Раденић. Реферати и дискусија објављени су у тематском броју Социолошког прегледа 3/1971 (стр. 177-219). Остали подаци о активностима Друштва током 1972. нису доступни (Илић, 172)
Апсолвенти социологије 1971, стоје на другом степенику, с лева на десно: непозната девојка, Милан Трипковић (доцније проф. на ФФ у НС), Јасна Штиба (монтажер у РТС), проф. Небојша Попов, Милија Палић (директор Центра за социјални рад, Ваљево), Бранимир Стојковић (проф. ФПН), Милош Марјановић (проф. ПФ НС), проф. Војин Милић, непозната девојка, проф. Триво Инђић, Милорад Младеновић (Ћуприја) и Снежана Рајић (Зрењанин); стоје на првом степенику, с лева на десно: непознат младић, Марија Парун (Колин, ИДН), Нада Ћувалић, Милован Митровић (ПФ БГ), Недељко Вујовић (Центар за социјални рад, Бањалука), Станка Станковић (професор, Стара Пазова и Инђија), Милева ?; стоје напред, с лева на десно: Љубица Ранђеловић (Статистички завод Југославије), Мирјана Ранђеловић, Милан Војиновћ (СО Сомбор), Љиљана Бузачић (Јелинек) (Ветеринарски факултет, Бгд). (Извор: Легат Војина Милића; према сећању Милована Митровића) На скупштини ССД, 24. марта 1973, којој је присуствовало 57 чланова друштва, изабрано је ново руководство, са Миодрагом Ранковићем, на челу („изабран је једногласно“; Каћански, 177). „На Скупштини се водила непредвиђено дуга дискусија углавном о процедуралним питањима избора новог редакционог одбора Социолошког прегледа, па је стога разговор на тему Марксизам и социологија, за који је члановима достављен уводни реферат др Мирослава Печујлића, одложен за недељу дана“ (Каћански, стр. 175). Такође се каже да је „веома мали број социолога уплатило чланарину за Друштво, тако да би у догледно време можда требало решити питање формалног чланства“ (исто, 178). Нова управа је анализирала управо то питање и утврдила да је на евиденцији 179 чланова, од којих је само 37 платило чланарину за 1973. годину, а претплату за Социолошки преглед њих 18. Пошто Управа није располагала тачном евиденцијом о ранијем измирењу чланарине, одлучила је да „да се ранија дуговања чланарине брише, тј. да се као званична евиденција узме стање за 1973. годину“. Такође је састављен „формулар за проверу чланства“, који је послат члановима са молбом да га попуне и доставе Друштву, ради тачне евиденције (Социолошки преглед, 2-3/1973, стр. 405-6). Наредне године је објављен списак чланова Друштва, који броји 200 имена (види Списак чланова ССД (СДС) 1974).
Троје апсолвената социологије (јуни 1971), Исте године је уприличена и конференција: Перспективе и развој југословенске социологије. Од ове године, на корицама Социолошког прегледа стоји напомена: „часопис Српског социолошког друштва, покренут у облику зборника 1938, обновљен као зборник 1961, као часопис излази од 1964“, чиме се изручито успоставља континуитет са часописом предратног Друштва за социологију. Часопис има тираж од 700 примерака (Каћански, исто).
Миодраг Ранковић, Током 1974. године разговарно је о књигама: Руди Супек, Друштвене предрасуде; Вилхем Рајх, Масовна психологија фашизма; Мирослав Печујлић: Социологија између револуције и апологије; Најдан Пашић, Национално питање у савременој епохи. Осмом конгресу ИСА у Торонту (1974) присуствовали су Војин Милић и Слободан Бакић. Друштво је протестовало што је искључено из процеса писања и рецензирања новог уџбеника за предмет Основи науке о друштву са друштвеним уређењем Југославије, за 4. разред гимназије. Иако је друштво било планирало „да окупи један број дипломираних социолога-наставника у средњој школи и да, уз одговарајућу помоћ, припреми текст уџбеника по новом наставном програму“, Завод за уџбенике није расписао јавни конкурс, већ је, иако је знао за ову намеру Друштва, писање уџбеника поверио Радошину Рајевићу. На то је, поврх свега, Просветни савет одбио предлог Комисије за друштвене науке Заједнице за науку СР Србије да Друштво одреди рецензента тог уџбеника, већ га је дало на рецензију Фехми Аганију. Будући да ни један, ни други, нису били чланови Друштва, Управа је протествовала, 21. јуна 1974, жалећи се на намерно изостављање професионалне организације социолога из овог важног посла (Социолошки преглед, 1/1974, стр. 195-197). Нема никакве сумње да је до овог случаја дошло из политичких разлога.
Отварање нове зграде Филозофског факултета у Београду (25. новембра 1974), слева на десно: Здравко Кучинар, Драгољуб Мићуновић, Вељко Кораћ, Марија Богдановић, Загорка Голубовић, Андрија Крешић, Војин Милић, Иван Кувачић и Саво Дутина (Извор: Легат Војина Милића) Такође, у чланку председника Друштва, Миодрага Ранковића, „Једно разматрање положаја и делатности удружења социолога у нашем друштву данас“, објављеном у Социологији (2/1974, стр. 311-319), каже се да је „у последње време, у нашој Републици, донето неколико забрана књига (чији су аутори уједно и чланови СДС), а да ниједна компетентна институција није нашла за сходно да, било у поступку истраге и доношења пресуде, било у жалбеном спору – затражи мишљење Друштва као одговарајућег вештака. (...)Републичка заједница за научни рад СРС Србије укинула је све дотације које су раније захватале и опште трошкове Друштва (за вођење рачуноводствених послова и текућу коресподенцију) и данас, са доста скромним средствима, финансира само научне скупове који су прошли на конкурусу и партиципира у у издавању стручног часописа“ (313-314). Овакав однос према Друштву долазио је због чињенице да су већина београдског дела Праксис групе били чланови Друштва (види Списак чланова ССД (СДС) 1974), а то су: Михаило Марковић, Љубомир Тадић, Светозар Стојановић, Загорка Голубовић, Драгољуб Мићуновић, Триво Инђић и Небојша Попов (једино Миладин Животић није био у ССД). Штавише, двоје чланова Праксис групе су били и председници ССД – Загорка Голубовић 1968-1971, а Драгољуб Мићуновић 1971-1973. То је створило снажну сумњичавост званичних политичких структура према ССД, која је обележила целе седамдесете и осамдесете године 20. века.
Отварање нове зграде Филозофског факултета у Београду (25. новембра 1974), У овом периоду, вероватно крајем 1973. или почетком 1974, дошло је до промене имена Друштва у Социолошко друштво Србије. Наиме, након доношења уставних амандмана (1972) којима је започет процес конфедерализације Југославије, и уочи промене Устава СФРЈ (1974), којом је тај процес и завршен, а под снажним политичким притиском да се и у организационом смислу следе тадашње владајуће идеолошке концепције, Српско социолошко друштво се, практично, морало територијално поделити у три друштва: Социолошко друштво Србије (као правни «сукцесор» ССД), Социолошко друштво Војводине и Социолошко друштво Косова. Као што је написао Слободан Бакић, главни уредник Социолошког прегледа, тих година је дошло «више до екстензивног него интензивног развоја социологије у Војводини и на Косову. Нажалост, комуникације међу социолозима и социолошким институцијама у нашој републици нису задовољавајуће. Затвореност и самодовољност нису погодне за развој било које науке, а поготово не друштвене науке каква је социологија. Уважавајући тежњу појединих научних средина за самосталношћу, неопходно је и указивати на опасности које из те у основи здраве тежње произилазе» (Слободан Бакић, «Социологија у Србији 1964-1974», Социолошки преглед, 2-3/1974, стр. 203-210; стр. 208). Формална подела социолога Србије у три одвојене организације наставила се све до краја осамдесетих година 20. века. Покрајинска друштва, у то време, била су далеко слабија у односу на републичко и живела углавном на нивоу руководства. Социолошко друштво Војводине, рецимо, није издавало часопис, није објављивало књиге и није деловало у јавности. У организационом погледу, било је део Удружења филозофа и социолога Војводине. Социолошко друштво Косова, пак, такође је било део Друштва филозофа, социолога и политиколога Косова (Shoqatë së filozofëve, sociologëne, dhe polotikologëve të Kosovës). Његова основна делатност је била издавање часописа Thema: revistë e shoqatë së filozofëve, sociologëne, dhe polotikologëve të KSA të Kosovës (1984-?). Ово удружење је било затворено за сарадњу и са другим социолошким друштвима у СФРЈ, а не само са Социолошким друштвом Србије.
Филозофски факултет, почетак осамдесетих, с лева на десно седе: Анђелка Милић, Марија Богдановић и Михаило Поповић; Са друге стране, СДС се могао «обраћати само социолозима који станују или раде на територији СР Србије без покрајина» (Извештај о раду СДС 1975-1977, Социолошки преглед 1/1977, стр. 140). У извештајима о раду СДС често се наглашавало да је «сарадања СДС са покрајинским удружењима социолога остала и у овом периоду без већих напредака» и да «изузимајући личне контакте, (...)друге активности и иницијативе нису постојале» (Извештај о раду СДС 1977-1979, Социолошки преглед 2/1979, стр. 110). Почетак седамдесетих, када је реч о ширем социолошком животу, обележава оснивање часописа Идеје, „југословенског студентског часописа за теорију савременог друштва» (како је стојало у поднаслову). Излазио је у Београду (1970-1990), а издавач је био Савез социјалистичке. омладине Југославије (од 1974). Овај часопис је излазио двомесечно, често у тематским свескама. Објављивао је радове (па и краће књиге) млађих домаћих социолога, као и преводе страних теоретичара леве оријентације. Објављивао је и књиге. У «малој» и «великој едицији Идеја» штампане су веома читане књиге српских социолога: Ђуро Шушњић, Рибари људских душа (1976) и Цветови и тла (1982); Владимир Милић, Револуција и социјална структура (1978); Владимир Гоати, Политичка социологија (1979); Слободан Вуковић, Радништво и бирократија (1985); Божо Милошевић, Могућности и границе кибернетике (1989). Још један значајан дођај за српску социологију, почетком седамдесетих јесте оснивање Института за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду (1972). Институт није имао стално запослене, али у његовом раду учествују сви наставници Одељења за социологију, као и студенти социологије. Институт је од Фонда за научни рад добио да ради пројекат Друштвени сукоби и промене у структури савременог југословенског друштва (1971-1976), којим је руководио Љубомир Тадић. Пројекат је предвиђао „упоредна истраживања друштвених сукоба у нашем друштву и у неким социјалистичким земљама, као и у једној капиталистичкој земљи (Италији)“ (Соња Лихт, „Оснивање Института за социолошка истраживања при Философском факултету у Београду“, Социолошки преглед, 1-2/1972, стр. 187-189). Институт је најављивао организовање „ширих научних скупова“, а за првог управника Института изабрана је Загорка Голубовић. У наредном периоду, све до данас, Институт је уприличио више истраживања класног (слојног) састава српског друштва. Такође су истраживане друштвене промене и промене у друштвеним односима, а нарочито оне које се тичу брака и породице, односно промене начина живота у Србији. Укупно је урађено 16 макропројеката и објављено преко четрдесет књига. На Филозофском факултету у Нишу од 1983. делује Одељење за друштвена истраживања, одн. Научноистраживачка јединица за социологију. Истраживања ове установе углавном су била усмерена на друштвене процесе и проблеме Југоисточне Србије, као и на питања међурегионалне сарадње са суседним земљама. Од 2005. НИЈС издаје Годишњак за социологију. На Филозофском факултету у Новом Саду Институт за филозофију и социологију је основан 1976, мада више са наставном, него са истраживачком наменом. Након осамостаљивања Одсека за социологију, образован је Центар за социолошка истраживања (1997). Његови пројекти углавном се односе се на друштвене прилике у Војводини. Управа СДС на чијем је челу био Миодраг Ранковић завршила је свој мандат скупштином од 26. априла 1975, када је за новог председника Друштва изабаран Живан Танић. На тој скупштини је усвојен и нови Статут СДС (објављен у Социолошком прегледу 3/1978). Претходног дана одржана је конференција са темом Социологија и историја, а саопштења су објављена у Социолошком прегледу (1-3/1976), и то: Симе Ћирковића, Милосава Јанићијевића, Драгољуба Мићуновића, Мирослава Радовановића, Миодрага Ранковића, као и ауторизоване дискусије Слободанке Бакић-Дамјановић и Угљеше Звекића. Списак чланова ССД (СДС) 1974.
Слободан Антонић |
