Почетком тридесетих година 20. века социологија доживљава узлет у Србији. Најпре се, на институционалном плану, доноси Општа уредба о универзитетима (1931), којом се прописује обавезно формирање катедри за социологију (са статистиком) на правним факултетима, те катедри руралне социологије (са науком о задругарству) на пољопривредним факултетима (М. Митровић, 120). На докторским студијама Правног факултета у београду, већ од 1926. постоји Семинар за статистику и социологију (Љубица Кандић, Историја Правног факултета 1905-1941, књига 2, том 1, „Завод за уџбенике и наставна средства“, Београд 2002, стр. 411). Још увек није уведен предмет Социологија на основним студијама, али Слободан Јовановић држи курс под називом „Преглед новије државноправне и социолошке књижевности“ (1922-1928) (исто, 1, 207), а онда и на докторским студијама држи курс истог имена (1929/1930). У оквиру овог курса он излаже, између осталог, и савремене социолошке теорије.

Превод Основа социологије (1925),
Жоржа Паланта

Слободан Јовановић ће на седници Савета Правног факултета, 17. јануара 1930, званично затражити да се у наставни план уврсти предмет Социологија (исто, 1, 74). Међутим, факултети нису били аутономни у доношењу наставних планова, већ их је Општом уредбом о универзитетима, за целу зељму, прописивала Влада. Зато је Правни факултет у Београду предложио да се донесе Општа уредба о универзитетима којом би се предмет „Социологија са статистиком“ уврстио као обавезан предмет за све правне факултете у Југославији (исто, 76-77). Таква уредба је, као што смо рекли, и донета, ступивши на снагу у децембру 1931. У новембру 1932. Правни факултет уводи Катедру за социологију и статистику (мада још увек не и сам предмет Социологија као обавезан на основним студијама, збор спора међу наставницима; видети: Социологија на Правном факултету у Београду 1938-1941).

Превод првог тома Социологије (1932)
Питирима Сорокина

Упоредо са институционалним припремама за утемељење универзитетске наставе из социологије, публикује се и читав низ социолошких књига. Након превода Палантових Основа социологије (1925), објављује се и двотомна књига Питирима Сорокина о социолошким теоријама (1932-1933) „која је изазвала широко интересовање како домаће стручне тако и шире публике, посебно млађе“ (Борислав Милић). Пошто се Михајло П. Вуковић, у Уводу у знанствену социологију (1927) заложио за увођење математичких метода у социолошка истраживања, Александар Крушковић је, у Проблемима социологије (1934), прогласио социологију, као «синтетичку науку», «круном социјалних наука» (6). Душан Ј. Поповић, наш први историјски социолог, после историјско-социолошке студије О Цинцарима (1927), објављује и двотомну студију О хајдуцима (1930-1931). Коначно, Мирко Косић штампа у истој, 1934. години, своје две најзаначније социолошке књиге: Увод у општу социологију и Проблеме савремене социологије.

Било је сазрело време да и Србија добије једно активно социолошко друштво. Организатор тог прегнућа био је Ђорђе Тасић, активни учесник Аврамовићевог Друштва за социјално васпитање (1918-1919) и један од тројице иницијатора Косићевог Социолошког друштва (1920-1921).

Ђорђе Тасић,
оснивач и председник Друштва за социологију и друштвене науке (1935-1941)

У првом кораку, Тасић је, маја 1935, основао Друштво за правну филозофију и социологију. Он је постао његов председник, док је секретар био Милорад В. Симић (Радомир Лукић, „Друштвени услови развоја социологије у Југославији“, Социологија, год. 1, бр. 2-3, стр. 97-113, стр. 106). Иначе, Милорад Симић (1903-1976) је већ као студент Правног факултета (1923) почео да обавља дужност асистента. Међутим, никада није докторирао, те је му је асистентско звање непрекидно обнављано. Био је асистент Слободана Јовановића и Ђорђа Тасића за област јавног права, као и први асистент званично изабран за рад у Социолошком семинару (1938). И после рата је поново изабран за асистента за Увод у право и социологију. На факултету је остао до пензионисања, у звању вишег предавача (Кандић, 2, 363-365). Када Радомир Лукић, после рата, буде обновио Социолошко друштво, и Симић ће се укључити у његов рад, држећи предавања (1957) и радећи у Надзорном одбору (1959-1960). Превео је Диркемова Правила социолошког метода (1963).

Уз Симића, „већина младих научних радника, који су се укључили у рад овог (Тасићевог – С. А) Друштва били су француски ђаци и бивши Тасићеви студенти“ (Александар А. Миљковић, „Плурализам у српској социологији до 1941. године“, Социолошки преглед, год. 22, бр. 3 (1988), стр. 173-199).

Милорад Симић,
секретар Друштва за социологију и друштвене науке (1935-1941)

У имену овог удружења социологија је још увек била на другом месту. До тада је, наиме, Тасић себе видео пре свега као правног филозофа, а тек секундарно као социолога. Пресудан по његово снажно окретање ка социологији, међутим, биће студијски боравак у Француској и Белгији.

Тасићу, наиме, „да би проширио своја знања из социологије, није сметало да, иако је био више од једне деценије редовни професор, затражи и добије стипендију Рокфелерове фондације“ (Кандић, 2, 98). Искористио ју је, у школској 1936/1937, за боравак у Паризу и Бриселу, проучавајући, између осталог и рад Солвејевог института за социологију. О раду овог института ће Тасић, у првој књизи Социолошког прегледа (1938), објавити и посебан извештај (стр. 303-305), а одмах уз њега стајаће и чланак Драгослава Јанковића о публикацијама Солвејевог института за социологију (стр. 305-306). Тасић ће такође, у Социолошком прегледу (стр. 314-321), да објави и извештај о социолошком животу Француске 1937. године, коме је био сведок током свог студијског боравка, почев од социолошких конференција (на којима је и он учествовао са саопштењима), до расправе, на Социолошком институту, о настави социологије у Француској.

Солвејев институт у Бриселу

По повратку у земљу, Тасић ће се свим жаром окренути социологији и стварању првог правог социолошког института у Србији. У склопу тога, он ће 1938. променити име удружења, тако да социологија у наслову дође на прво место. Од тада ће се оно звати: Друштво за социологију и друштвене науке. Друштво је исте, 1938. године, издало Социолошки преглед – зборник на 436 странице, „уређен по угледу на годишњак Диркемове социолошке школе (L'Année Sociologique)“ (Борислав Милић) – и тако се у најбољем светлу представило јавности.

Није нам познат тачан састав чланова Друштва, али о њему можемо да судимо на основу аутора који су објавили своје прилоге у зборнику. Поред Ђорђа Тасића, ту су и наставници и сарадници Правног факултета Слободан Јовановић, Јован Ђорђевић (1908-1989), Слободан М. Драшковић (1910-1982), Љубомир С. Дуканац (1910-1949), Божидар С. Марковић (1903-2002), Михаило Константиновић (1897-1982) и Бранислав Недељковић (1907-1989), затим Драгослав Јанковић (1911-1990) који ће и сам убрзо доћи на Правни факултет (1940), затим социолог задругарства Михаило Аврамовић (1865-1945), историјски социолог Душан С. Поповић (1894-1965), етнолог Радомир Живковић, статистичар Боривој Т. Пањевац, професор социологије на Економско-комерцијалној високој школи у Београду Драгослав Б. Тодоровић (1909-1964), историчар и економиста Никола Вучо (1902-1993), економиста Никола Мирковић, психолог Слободан Поповић, као и биолози с Филозофског факултета у Београду, Боривоје Д. Милојевић и Синиша Станковић (1892-1974). Од набројаних сарадника и чланова, у Управном одбору Друштва били су Михаило Константиновић и Божидар С. Марковић (према Социолошком прегледу 3/1978, стр. 9; 16).

Први број
Социолошког прегледа (1938)

Тасић је успео да окупи практично већину људи који су се у то доба, у Србији, занимали за социологију. Једино пада у очи одсуство Мирка Косића. „Разлог томе вероватно треба тражити првенствено у његовом индивидуалистичком, недовољно комуникативном темпераменту“, оцењује Божидар С. Марковић (у Социолошком прегледу 3/1978, стр. 18).

У уводнику Социолошког прегледа каже се да је Друштво за социологију и друштвене науке „у кратком времену отпочело научни рад у више праваца“, те да је „овом књигом оно отпочело један нови посао: издавање радова чланова и сарадника (пријатеља) друштва, извесним делом и реферата одржаних на састанцима“ (стр. 3). Из овога се види да је Друштво одржавало састанке, на којима су подношена саопштења, која су делимично ушла и у овај зборник, а у фусноти за чланак Слободана Поповића, „Прилог проучавању односа између социологије и психологије“, изричито се каже да је тај рад заправо извод из предавања одржаног у Друштву 1. маја 1936. (стр. 69). Јован Ђорђевић се овако сећа састанака одржаваних у Друштву (објављено у Социолошком прегледу 3/1978, стр. 7-9):

„Његови састанци су привлачили знатан број напредних интелектуалаца и студената оног времена, а дискусије на тим састанцима су биле не само живе и толерантне, већ и вођени као дијалози и конфронтације. Припадништво том Друштву је, у највећем броју случајева, схватано као интелектуална обавеза и као начин да се, иако ван па и против владајућег система и због тога, допринесе развитку научне мисли и истине. Највећа заслуга за све ово припада проф. Ђорђу Тасићу, аниматору социолошке мисли у нас, и човеку који је хтео и умео да се бави науком без икаквог догматизма и да окупља у том циљу, без икаквог секташтва, представнике различитих, па и супротних филозофских и идеолошких схватања“ (9).

Састанци Друштва организовани су на Правном факултету у Београду, најпре у старој згради на Косанчићевом венцу, а онда и у новој. Чланови Друштва одржали су и циклус предавања о социологији села на Коларчевом народном универзитету (сећања Михаила Константиновића, исто, 10). О делатности друштва писали су часописи Архив за правне и друштвене науке и Правна мисао, као и лист Напред (излазио 1938-1941, власник Михаило Илић, проф. Правног факултета; Александар Миљковић, „Историја југословенске доратне социологије“, Социолошки преглед 3-4/1983, стр. 159-162; стр. 160).

После ове свеске Социолошког прегледа, посвећене односу социологије и посебних друштвених наука, најављене су и друге свеске, пре свега она „посвећена социологији села, за коју смо већ припремили знатним делом материјала“ (исто). Треба знати да је сам Ђорђе Тасић био иницијатор искуствених социолошких истраживања на српском селу, уз помоћ „општег упитника“, по угледу на Цвијића. „Више пута је организовао одлазак професора и студената ради социолошких истраживања најзабаченијих села у Србији“ (Кандић, 2, 99-100). Реализован је и „програм теренских истзраживања у неким селима Подриња и Мачве, у новембру 1935. (...)По повратку са села ми смо средили наше извештаје за публиковање у посебној свеци Социолошког прегледа, која је ускоро требало да буде објављена“ (сећања Николе Вуча, исто, 12). По саставу сарадника ангажованих у Институту за социологију, економију и статистику (основан 1939, при Правном факултету), у коме је Тасић био први шеф Одсека за социологију, а од 1940. и управник Института, види се да је основно усмерење Института било искуствено истраживање села и сељака (око 75 посто становника тадашње Србије били су пољопривредници). Само су рат и окупација земље спречили Тасића да доврши припрему за публиковање рукописа и одштампа најављену следећу књигу Социолошког прегледа посвећену социологији села. „Рукопис је непосредно пред почетка рата био спреман за штампу“, сећа се Божидар С. Марковић (исто, стр. 17). „Не знам каква је била даља судбина тога рукописа“.

У уводнику првог зборника се такође оцењује да је „социологија код нас запостаљена као у ретко којој земљи“, па „Друштво има скромну амбицију да припомогне са своје стране, према моћима својих чланова и према могућностима рада код нас, напретку друштвених наука у нас“, првенствено тако што ће „да пренесе методе рада које су већ победиле у свету“ (исто). „Социологија је за нас свест наша о нама, најпотпунија, најсадржанија, најистинитија и најбогатија: она за нас постаје и наша савест“, веле Ђорђе Тасић и остали чланови Друштва у уводнику (стр. 4) прве књиге Социолошког прегледа који једним делом има и функцију програмског манифеста Друштва. Они указују на значај социологије за разумевање друштва у коме живе, а посебно за разумевање његових горућих друштвених питања. „Аграр се налази у тешком положају, има ли излаза и помоћи за ову земљу која је аграрна? Од овога зависи судбина нашег народа и његовог културног развоја и чак може се рећи опстанка. Прелазити преко овога ћутке или то не видети данас се граничи са несавесношћу. (...) Тако смо ми, вођени сазнањем да се само преко социологије може доћи до јасне слике социјалне стварности и вођени савешћу да свој дуг одужујемо народу и друштву, ми смо упоредо са теоријским радом отпочели и практичан на проучавању нашег друштва и, пре свега, нашег села“ (исто).

Огроман рад Друштва за социологију на утемељењу и ширењу ове науке у Србији, види се и по великом броју систематски писаних приказа књига, часописа, па чак и приказа чланака из социологије (углавном за период 1935-1937), као и по приказима страних социолошких уџбеника, часописа, института и катедри, објављених у Социолошком прегледу (стр. 285-419). Овај систематски рад на упознавању српске научне јавности, као и шире публике, са социологијом у најразвијенијим земљама (Француској, Енглеској и САД – а за Немачку је речено да ће јој се посветити посебна пажња у следећој свесци Социолошког прегледа), као и рад на исцрпном извештавању о најновијој социолошкој продукцији код нас и у свету, био је могућ само као колективно дело чланова Друштва за социологију и друштвене науке. Наравно, покретач читавог тог замашног дела био је сам Ђорђе Тасић, који је написао велики део извештаја и приказа, објављених на 134 (ситно сложених) страница Социолошког прегледа.

Изузетно радно ангажовање Ђорђа Тасића на другим институционалним пољима, у наредним годинама, омело је Друштво – које је „радило интензивно током постојања, све до Другог светског рата“ (Лукић, исто) – да манифестује резултате своје делатности на овако сјајан начин какав је био Социолошки преглед из 1938. Наиме, најпре ће Тасић, у јесен 1938, ступити на дужност декана Правног факултета (Кандић, 2, 374), да би затим, у децембру 1939, дошао и на место главног уредника Архива за правне и друштвене науке. Али, што је најважније, главна социолошка енергија Тасићева, у наредним годинама, отићи ће на оснивање и рад првог правог социолошког института у Србији – Института за социологију, економију и статистику (1939).

Слободан Јовановић,
први управник једног социолошког института у Србији
(Института за социологију, економију и статистику, 1939-1940)

Наиме, у децембру 1938. донета је Заједничка уредба свих правних факултета у земљи, у којој се предиђа да се у оквиру факулета могу оснивати институти (Кандић, 1, 424). Пошто је на Правном факултету у Београду већ постојао Криминалистички институт (1927) и Институт за међународне студије (1938), одлучено је да се приступи оснивању и Института за социологију, економију и статистику (1939). Институт се састојао из три одсека: социолошког, статистичког и економског, а његов основни задатак је био „прикупљање и сређивање материјала из области социологије, економије и статистике и проучавање наше земље“ (исто, 451). Први управник института био је Слободан Јовановић, а Ђорђе Тасић је изабран за шефа одсека за социологију. Када је, међутим, Јовановић отишао у пензију (1940), њега је на месту управника заменио Ђорђе Тасић, који је, уједно, остао и шеф Одсека за социологију (исто, 452). Његова заменик постао је Јован Ђорђевић (исто, 453). Институт се финансирао од школарине доктораната, из буџета Правног факултета, а значајну материјалну помоћ Институту доделила је и фондација Луке Ћеловића Требињца (исто).

„Институт је почео озбиљно да ради. Наиме, поред сталних наставника који су сарађивали у Институту, анагажован је и велики број хонорараних“ (исто, 452). Међу њима су били: биолог Синиша Станковић (1892-1974) и географ Сима Милојевић (1894–1969), обојића професори Филозофског факултета у Београду; економиста Мијо Мирковић (1898-1963), тада професор Високе економско-комерцијалне школе у Београду; социолог села Сретен Вукосављавић (1881-1960); архитекта Бранислав Којић (1899-1967), доцент Техничког факлултета и истраживач сеоског градитељства у Србији; др Добривоје Дробњаковић (-1961), директор Етнографског музеја; др Слободан Поповић, професор Више педагошке школе; др Боривоје Поњевац, виши саветник Министарства унутрашњих послова; Драгослав Јанковић (1911-1990), тада чиновник Привредне аграрне банке (а доцније професор Правног факултета).

По саставу сарадника било је јасно да се основна истраживачка амбиција Института тиче социологије села – баш као и Друштва за социологију и друштвене науке, како је саопштено у Социолошком прегледу. Тасић је своју истраживачку енергију са Друштва пребацио на Институт, очигледно намеравајући да преко Института реализује истраживачке амбиције које је Друштво узело на себе. Можемо само претпоставити у ком облику, и у којим међусобним везама, би се даље одвијале делатности Друштва и Института. Да ли би грађа коју би прикупио Институт била објављена у Социолошком прегледу? Или би дошло до поделе посла, тако да би Институт преузео исраживања српског сељачког друштва, а Друштво посао развоја социолошке теорије и методологије, као и посао даље популаризације социологије као науке? То са сигурношћу не знамо. Али знамо да су Друштво за социологију, Социолошки преглед и Институт за социологију, сви чеда Ђорђа Тасића, представљали врхунац предратног развоја социологије не само у Србији, већ и у целој тадашњој Југославији.

Но тих неколико година пред рат, и ван Правног факултета се одиграва брзи узлет српске социологије. Покрећу се нови социолошки часописи, какви су Правна мисао: часопис за право и социологију (1935-1941), затим два часописа Милана Ј. Комадинића, Живот села: лист за социолошко проучавање села (1936, укупно седам бројева) и Друштвени преглед: лист за социолошка проучавања (1937, један број), а Мирослав Р. Ђорђевић покреће Архив за социологију и књижевност (1939-1940, пет свезака). У часопису XX век (часопис за „књижевност, науку, уметност и друштво“, излазио 1938-1939, уредник Ранко Младеновић), постоји редовна рубрика „Социолошки преглед“, Такође, Драгослав Б. Тодоровић, професор социологије на Економско-комерцијалној високој школи у Београду, објављује Диркемом надахнута Предавања из социологије (1941).

Ипак, најважније институционално средиште српске социологије остаје Правни факултет. Тамо се социологија све интензивније предаје (С. Јовановић, Ђ. Тасић, Ј. Ђорђевић), једна група наставника се убрзано специјализује за социологију (Ђ. Тасић и Ј. Ђорђевић), а доведе се и нови наставници и сарадници који ће социологију истраживати и предавати (С. Вукосављевић и Р. Лукић). Видети: Социологија на Правном факултету у Београду 1938-1941.

Можемо само да претпостављамо у ком правцу би се даље развијала српска социологија, па и Друштво за социологију, да није било Другог светског рата. Рат је, међутим, у корену сасекао све што је до тада урађено на пољу научног и институционалног развоја социологије. Јер, након рата, већина водећих српских социолога више није била у Србији или на универзитету: једне су убили окупатори (Ђорђе Тасић), други су отишли у емиграцију (Слободан Јовановић и Мирко Косић), а трећи су сасвим скрајнути (Драгослав Б. Тодоровић). Друштво за социологију и друштвене науке није обновило рад, као ни предратни социолошки часописи (покушај обнављања Правне мисли: часописа за право и социологију завршио се само на једном броју – април 1945). Угашене су и институције које су представљале основ за социолошка истраживања – попут Института за социологију, при Правном факултету. Штавише, и социологија као наука, постаће политички сумњива и непожељна, „буржоаска творевина и лажна наука, од које се није имало ништа научити“ (Лукић, исто, 110), односно „типичан израз идеологије грађанског друштва, ненаучно и у целини конзервативно мишљење“ (Митровић, Социолошки лексикон, 646).

Требало је да, након рата, прође читава деценија па да, тада још малобројни, социолози изађу из „илегале“, окупе се и коначно створе своју трајнију струковну организацију – Секцију за Србију ЈУС-а (1954), која ће убрзо понети име Српског социолошког друштва.

Слободан Антонић